Ili ovako…, odličan udarac, eto šanse za brdi. Ustreptali ste. Uzimate pater i udarate lopticu…za malo ste promašili. Sad će te sigurno ubaciti. Udarate ponovo, opet promašaj. Umesto brdija napravili ste bogi. Baš ste ljuti.

U čemu je razlika između ova dva bogija?

Zašto se ovaj prvi naziva “dobar bogi” a drugi “loš bogi” kada se oba isto računaju u rezultatu?

Svi ste sigurno primetili da vas pojedini udarci, promašaji, prate još dugo tokom narednih udaraca, nameću se mislima, ometaju fokus, provociraju nezadovoljstvo i ljutnju na sebe. Loše utiču na dalju igru, prave slabiji rezultat.

Neki drugi promašaji i greške pak ostaju tamo gde su se dogodili, ne idu za nama dalje, ne ometaju. U čemu je razlika?

Možda će vam izgledati čudno što se ispostavlja da razliku u doživljaju dva promašaja najčešće izaziva naš stav i procena toga “da li smo uradili sve što je do nas”.

Ako jesmo, ako smo se za udarac pripremili baš onako kako se pripremamao za ostale udarce, ako smo uradili sve kako treba i promašili, pored blagog nezadovoljstva osetićemo i prihvatanje situacije i moći da nastavimo dalje. Ako nismo, ako smo u žaru igre, radosti ili ljutnje propustili da se pripremimo, preskočili pažljivo očitavanje terena i neke druge radnje koje naša uobičajena rutina pripreme podrazumeva, onda se pored nezadovoljstva javlja i osećaj lične krivice i ljutnje na sebe. Iz ovakvog emotivnog stanja izlazi se dosta teže a nekada se ono žilavo održava tokom čitave partije.

Iz tog razloga svi veliki takmičari poštuju osnovno pravilo:
“uvek uradi sve ono što je do tebe, uradi najbolje što možeš u tom trenutku”… (čujemo da svi sportisti govore “daću sve od sebe”) Ostalo je stvar sportske sreće.

Držeći se pomenutog pravila moguće je naći se u četri hipotetičke situacije. U njima se ogleda odnos našeg truda, onoga što smo uradili i efekta koji smo postigli. To izgleda ovako: Nije bilo truda, nismo uradili sve što je trebalo da uradimo i nismo postigli uspeh. Ove situacije su tipične za trenutke u kojima nemamo nikakvu motivaciju, kada nam uspeh nije nimalo važan. Ako se nađemo u ovakvoj situaciji a uspeh nam je važan osećaćemo se prilično loše. Ljutnja na sebe garantovana nam je na duži period.

Nismo uradili sve ono i onako kako smo mogli, nismo bili angažovani a postigli smo uspeh. Ovaj uspeh nam neće biti toliko drag. I pred uspeha ostaće doza nezadovoljstva. Setite se da vam gotovo ništa do čega ste olako došli nije toliko drago ni podstičuće. Prisetite se situacija iz škole kada ste nešto naučili baš dobro a učitelj/nastavnik vas pitao samo malo i dao vam peticu. Setite se koliko vam je bilo krivo što niste pokazali sve što znate.

Uradili smo sve što smo mogli, zaista se potrudili i nismo postigli uspeh. Nije prijatno ali nije ni tragično. Emotivno stanje u koje nas dovodi ovakav scenario je takvo da nam omogućava da prihvatimo situaciju i uložimo dodatnu energiju i trud u napredovanje. Nema osećanja krivice. Sve bliže smo pravom uspehu.

Uložili smo veliki trud, uradili sve što smo mogli i postigli uspeh. Ova situacija u emotivnom smislu stvara najveće zadovoljstvo. Svi znamo da najviše u životu cenimo baš ono do čega smo došli kroz mukotrpan rad. Ovakve situacije su obilan izvor pravog sportskog samopouzdanja.

Gledajući ove moguće situacije postaje očigledno da ako hoćemo da iz sporta dobijemo maksimum zadovoljstva i postignemo maksimum rezultata trud je nužan. Uraditi sve ono što je do nas!!! Efekti će doći, pre ili kasnije.